I. ИКТ‎ > ‎

01. Рачунари и уређаји

Погледати линк.

Општи приказ делова рачунара




Монитор

Монитор или екран је електрични излазни уређај који служи за приказивање слике послате са другог уређаја, обично графичке карте у склопу рачунара. На њему пратимо резултате обраде и тренутна дешавања. Служи за приказивање слова или слика које могу бити ​​покретне или статичне. Слика која се на монитору обично приказује се ствара у графичкој картици, посебном склопу чија је функција стварање и обнављање слике. Постоји неколико различитих технологија које користе монитори. На основу примењене технолигије разликујемо следеће врсте монитора:
    • Монитори са катодним цевима
      - (енгл. CRT - Catode Ray Tube) - прва позната технологија, позната још од црно белих телевизора, али помало непрактична јер даје изобличене слике које ствара заобљена цев.


    • Танки монитори:
ЛЦД монитори испуњени течним кристалом (енгл. LCD- liquid cristal display). Светлост се апсорбује, затим се на различитим деловима више или мање рафлектује (из различитих углова се различито види)
    • Плазма монитори (слика се формира од минијатурних сијалица испуњених гасном плазмом, поређане су у мрежу између две стаклене плоче)





    • ЛЕД монитори (слика се формира од ЛЕД диода поређаних у облику мреже на екрану)

Матична плоча


Матична плоча представља електронску штампану плочу која повезује све делове рачунара. На њој се налази сет управљачких чипова који контролишу меморију, магистралу, диск, улазно-излазне операције.

Реализује се као вишеслојна штампана плоча (Printed Circuit Board - PCB) и на њој се налазе кључне компоненте рачунарског система као што су процесор, меморијски модули, управљачка кола, контролери и конектори за проширења. Све интерне и екстерне рачунарске компоненте се међусобно, директно или индиректно, повезују преко матичне плоче, електронским везама које су изведене бакарним водовима и површинама. Елементи који на матичној плочи омогућавају прикључивање других елемената рачунара се називају конекторима или подножјима (slot). Поред многобројних интегрисаних елемената - чипова, на плочи се налазе отпорници, диоде, транзистори, 7 завојнице и други елементи који су потребни да би се генерисали и преносили сигнали потребни за рад рачунара.
Матичне плоче су током времена преузимале на себе све више и више функција осталих делова рачунара. Тако, врло брзо су се појавиле плоче које имају уграђену графичку картицу, затим уграђену и звучну картицу, па мрежну итд. Овакве „уграђене“ (или „интегрисане“) картице углавном важе за мање квалитетне него спољашње, премда се та разлика током времена смањује, што нарочито важи за звучне и мрежне картице.

Централни процесор

Централна процесорска јединица (ЦПУ) је сет електронских кола унутар рачунара на којима се извршавају инструкције рачунарског програма путем извођења основних аритметичких, логичких, контролних и улазно/излазних (I/O) операција спецификованих инструкцијама. Рачунарска индустрија је користила термин „централна процесорска јединица” још од раних 1960-тих.[1] Традиционално, термин „ЦПУ” се односи на процесор, специфичније на његову процесорску јединицу и контролну јединицу (CU), при чему се прави разлика између тих сржних елемената рачунара и спољашњих компоненти као што су главна меморијаи I/O електронска кола.[2]

Процесор (у рачунарству) је извршна јединица — прима и извршава инструкције прочитане из одговарајуће меморије. Када се каже само „процесор“ најчешће се мисли на централни процесор (енгл. central processing unit — CPU, централна процесорска јединица), али постоје и процесори специјалних намена као што су процесори сигнала, разни графички процесори, итд. Сам по себи процесор не чини рачунар, али је један од најважнијих делова сваког рачунара.

Форма, дизајн, и имплементација централних процесорских јединица су се променили током њихове историје, али њихов фундаментални оперативни мод је остао скоро непромењен. Главне ЦПУ компоненте су аритметичко-логичка јединица (АЛУ) која врши аритметичке и логичке операције, процесорски регистри који снабдевају операндима АЛУ и чувају резултате АЛУ операција, и контролна јединица која оркестрира преузимање (из меморије) и извршава инструкције усмеравајући координисане операције АЛУ, регистара и других компоненти.

Већина модерних процесора су микропроцесори, што значи да су садржани на јединичном интегралном колу (ИЦ) или чипу. Један чип који садржи ЦПУ може исто тако да садржи меморију, перифернеинтерфејсе, и друге компоненте рачунара; такви интегрисани уређаји се различито називају микроконтролерима или системима на чипу (СоЦ). Неки рачунари примењују вишејезгарни процесор, који је једноставан чип састављен од два или више процесора званих „језгра”; у том контексту, може се говорити о таквим појединачним чиповима као „утичницама”.[3] Редни процесори или векторски процесори имају вишеструке процесоре који паралелно делују, при чему се ни један не сматра централним. Постоји и концепт виртуалних процесора коју су вид примене динамички агрегираних рачунарских ресурса.[4]

Магистрала (сабирница)

У рачунарској архитектури, магистрала или сабирница је подсистем који преноси податке или напајање између компонената унутар рачунара или између рачунара, контролисан софтвером познатим под именом драјвер. За разлику од тачка-тачка повезивања, магистрала може повезати неколико периферних уређаја преко истог скупа жица. Свака магистрала дефинише свој скуп веза према уређајима.

Код старијих рачунара магистрале су биле дословно паралелне електричне везе, али данас се термин паралелна магистрала користи за било које уређење које обезбеђује исту функционалност као паралелна магистрала. Модерни рачунари могу користити и паралелну и серијску везу.

Радна меморија


Меморија са случајним приступом (енгл. random-access memory, RAM) или оперативна меморија, означава врсту меморије која је директно адресибилна и њеном садржају се може приступити по произвољној локацији, а не само редом (секвенцијално, као код трака). RAM дозвољава да се подаци узимају директно у насумичном редоследу. Код других медијума, попут тврдих дискова, ЦД-ова, ДВД-ова и магнетних трака, као и примитивних типова меморија попут добош меморије, подаци се записују у предодређеном реду, узастопно, због ограничења механичког дизајна. Због тога, време присутпања датој локацији варира зависно од физичке локације.

Најчешће се користи у рачунарима као примарна или главна меморија, мада то није неопходно.

Данас је RAM у облику интегрисаних кола. Стриктно говорећи, модерни типови DRAM-а немају насумичан приступ, пошто се подаци читају у рафалима, иако је име DRAM остало. Ипак многи типови SRAM-а, ROM-а, OTP-а и NOR флеша и даље имају случајан приступ и у стриктном смислу.[1] RAM се повезује са непостојаним типом меморије (као што су DRAM меморијски модули), где се информације губе ако нестане струје. Многи други типови постојане меморије су RAM такође, укључујући већину ROM и један тип флеш меморије зван NOR флеш. Први RAM модули на тржишту су направљени 1951. и продавани су до краја 1960-их.

Под термином „RAM“ се често сматрају меморије које губе садржај по престанку напајања (нпр. насупрот ROM меморијама), али то није неопходно јер скраћеница „RAM“ једино означава слободу у редоследу приступа.

Проширујуће картице (Expansion card)

Проширујућа картица (Expansion card) у рачунарству је принтана полупроводничка плоча која се може убацити у неки утор на матичној плочи да би се побољшале могућности рачунару. Доњи дио картице обично садржи одговарајуће контакте који одговарају оним на утору матичне плоче. Они служе за успостављање електричког контакта између електронике која се налази на картици и оне која се налази на матичној плочи.
Постоје и додатни конектори и на самим картицама који дозвољавају конекцију између картице и неких вањских уређаја. Неке картице захтијевају и два утора на матичној плочи због нешто већих димензија како картице тако и хладњака који су на картици. Обично су то квалитетније и скупље графичке картице.

Стандарди картица

  • PCI Express
  • AGP
  • PCI
  • ISA
  • MCA
  • VLB
  • CardBus/PC card/PCMCIA (за преносне рачунаре)
  • Compact flash
  • SBus (1990-ti SPARC-bazirani Sun računari)

Врсте картица

  • Графичка картица
  • Звучна картица
  • Мрежна картица
  • ТВ картица
  • Модеми
  • WiFi kartice.
  • Хард диск RAID/SATA контролери

Систем за напајање рачунара

Систем за напајање рачунара (енгл. Power Supply Unit - ПСУ) претварач је који од наизменичне струје прави једносмерну, слично пуњачу за мобилне уређаје. Међутим, оно што га разликује од осталих „адаптера”, јер има излазе на више од једног напона. Без обзира на то што се на крајевима „прамена жица” четвртасте кутије налази неколико врста конектора, сваки од њих може да има неколико напона: ±5, ±12 или +3,3 V. Дакле, напајање рачунара преводи наизменичну струју на 220 V у једносмерну струју на три (тачније речено пет) напонских нивоа.[2]

Оптички уређаји

Сигурни смо да је свако од Вас имао прилику да користи ЦД и ДВД дискове, а неко можда и Блу-раy дискове. На свим наведеним врстама дискова се могу чувати филмови, музика, фотографије, документи, игрице или било шта друго, то јест све оно што можете да чувате и у самом рачунару. Дакле, не постоји посебан диск за музику, посебан диск за филмове и тако даље. Из тог разлога, сви наведени дискови имају једно заједничко име и оно гласи: оптички дискови. Касније ћемо објаснити разлике између наведених врста дискова, али прво желимо да објаснимо шта је то оптички уређај на лаптоп или десктоп рачунару. На слици испод су приказани ЦД, ДВД и Блу-раy оптички дискови.
Да бисте могли да приступите ономе што се налази на оптичком диску или да нешто “нарежете” (снимите) на оптички диск, Ваш рачунар мора да поседује оптички уређај. Другим речима, оптички уређај је уређај у који се ставља оптички диск (ЦД, ДВД или Блу-раy). Уколико Ваш рачунар не поседује оптички уређај, то значи да нећете моћи да користите оптичке дискове, то јест нећете моћи да приступите њиховом садржају или да нешто “нарежете” (снимите) на њих. Међутим, ако прочитате овај текст до краја, схватићете да нема разлога за бригу и да постоји решење чак и ако Ваш рачунар нема уграђен оптички уређај.
Оптички уређај је у народу познат и под називом ДВД резач. Иако ДВД резач јесте врста оптичког уређаја, овај назив није адекватан јер постоје и друге врсте оптичких уређаја, а често може и да збуни. Заправо, када бисте некоме рекли да одређени модел лаптоп или десктоп рачунара нема ДВД резач, тај неко би помислио да у ствари желите да кажете како дотични рачунар може само да прочита оно што се већ налази на дисковима, али не и да нешто “нареже” на њих. Наравно, таква константација је погрешна, јер без оптичког уређаја уопште не постоји могућност коришћења оптичких дискова на било који начин. Да не би било забуне, увек користитие назив оптички уређај.
Треба напоменути да се оптички уређај на енглеском језику зове Оптицал Дисц Дриве(скраћено: ОДД). Уколико купујете нови десктоп или лаптоп рачунар и интересује Вас да ли он поседује оптички уређај, у спецификацији потражите ставке “Оптички уређај” или “Optical Disk Drive“, јер се односе на исто.

Хард диск

Тврди или чврсти диск (енгл. hard disk drive (HDD) – хард диск драјв, hard disk – хард диск или hard drive – хард драјв) је врста секундарне меморије. Подаци се снимају магнетним путем, у концентричним круговима (цилиндрима) на површини тврдих округлих плоча (дискова).
Тврди дискови су се појавили на технолошкој сцени 1956. године, као изум предузећа ИБМ, и након свог изласка на тржиште постали су доминантна технологија за секундарно складиштење података у типичним рачунарским системима током 1960-тих. Данас (2017.) тврди дискови се користе у многим рачунарским системима. Недавне иновације су технологије попут тврдих дискова без покретних делова које користе флеш меморију и NAND технологије, полако почињу да потискују магнетске дискове с појединих система као што су преносници. Тврди дискови због непрекидног развоја и усвајања нових технолошких решења још су најпривлачнији као технологија за секундарно складиштење података што се тиче односа следећих својстава: носивости, брзине преноса података и цене.

Тастатура


Тастатура или клавијатура је периферни уређај рачунарског система направљен по угледу на писаћу машину. Служи како за унос текста, бројева и знакова тако и за контролу операција које рачунар извршава.

Физички, тастатура је скуп тастера са угравираним или одштампаним словима, бројевима, знаковима или функцијама. У већини случајева притисак на тастер проузрокује исписивање једног симбола. Ипак, да би се добили неки симболи потребно је притиснути и држати више тастера истовремено или у одређеном редоследу. Притиском на неке од тастера не добија се никакав симбол већ се они користе за одређене операције на самој тастатури.

Миш

Миш је спољашњи уређај за унос података рачунара, један од саставних делова данашњег стоног рачунара и функција му је да се помоћу њега помера курсор на екрану монитора.
Историјат
Рачунарски миш је осмислио Даглас Енгелбарт 60-их година 20. века.[1] Фирма Епл је 1984. године представила миша у склопу свог рачунара. Тадашњи миш је имао само један тастер и везао се преко, за то посебно направљеног, серијског порта. Механизам који је омогућавао рад је био електромеханички. До 2000. године је овај механизам у потпуности и без измена задржан. Већ 2000. године се појављује нов тип механизма који се заснивао на оптици. Ти мишеви се још називају и оптичким мишевима. Број тастера је еволуирао од једног до 5, па и више. Број тастера се повећавао у складу са захтевима и могућностима оперативног система који је коришћен. Тако у Мајкрософтовом DOS-у се могао користити само један тастер; са појавом Windowsа 95 се могао користити и други тастер, Windows 98 па надаље користе и трећи тастер (или точкић, који га замењује). 4 и више тастера је направљено првенствено због комфорности у играма.
Comments